Вера

О православној вери и учењу

или само "о правој вери"

од Андерса Оксавика

Почнимо с мало етимологије.

Ortodoks

је норвешки облик грчког

ορθόδοξος

(ortodoxos) што значи

права вера

или

правоверни

. Грчка реч састављена је од

орто

што значи

право

и

доксос

што значи

догма

или

вера

. Ова реч је ушла у употребу рано у историји Цркве да би се разликовала исправна вера од неисправне вере. Тада је реч вероватно коришћена као особина, док се данас, због њене честе употребе и сталне потребе да се разликују различите цркве, користи као властито име. Дакле, ми смо

Православна црква.

Нешто од значења речи може се разумети и у црквенословенском преводу, где не кажу православни него Pravoslavnjie. Што се може превести као

право поштовање

. Дакле, не само права вера, него и прави став, држање и поглед према Светоме.

Ово не кажемо зато што имамо неприродну потребу да се издвајамо, или нагон да будемо у праву у свему, него зато што заиста верујемо и сматрамо, и можемо доказати, нашу праву веру. Неки данас тврде да то није толико важно, али онда вероватно не гледају довољно пажљиво на себе. Ако нема толико тога што нас раздваја, зашто онда сви нису чланови исте цркве? Данас постоји бескрајно много фракција црквених заједница, и свака од њих нужно мора сматрати да има нешто посебно што друге немају. Зашто иначе нису део исте цркве?

И овде се приближавамо суштинској дефиницији Православне цркве. Она није место, нити је везана за личност или за предмете. Цркву чине они који имају

праву веру

. И овде треба приметити да је норвешка реч за веру вероватно мало уска, јер би се могло увести и грчко Ortopraxis. Дакле, не само права вера него и права пракса. Тако: сви који право верују и право поступају део су Цркве. То за нас значи да можемо знати ко је члан Цркве кроз чланство и земаљска устројства, али не можемо знати ко је члан у Цркви а да није део земаљског устројства.

Најбољи пример овде је

Athanasios contra mundi

што је у једном црквеном спору у четвртом веку цитирано овако, када је био суочен са људима који су рекли: "Атанасије, цео Свет је против тебе!" Свети Атанасије је тада одговорио: "Онда сам ја против Света." Овде "Свет" морамо тумачити тако да укључује велике делове Цркве, што пишу и црквени историчари. У то време јерес је била толико распрострањена да је можда само св. Атанасије остао који се држао праве вере. Али још једном је то исправљено, и речи Господње Петру добиле су обновљен значај:

И ја теби кажем: Ти си Петар; на овој стени сазидаћу Цркву своју, и врата царства смрти неће добити власт над њом.

На којој се стени Црква зида? Католици ће тврдити да је то сам Петар. Ми знамо да је то

права вера.

Ово је, међутим, велики камен спотицања, и нема никога међу светитељима или учитељима Цркве који препоручује да се претпостави да је човек члан а да не мора телесно постати члан. Напротив, готово се догматски учи да нема спасења изван Цркве, то јест изван земаљских устројстава.

И како то бива?

То је тако јер имамо скоро 2000 година иза себе хришћанске праксе у духовном животу. Овде је стечено много искуства кроз хиљаде живота, бдења, ратова, сабора, глади, чуда и свега осталог што се збило у последњих 2000 година. Била би страшна охолост мислити да ће наш Господ открити све ово усамљеном јаднику који тврдоглаво бира да стоји изван Цркве. Управо кроз предање учимо и доживљавамо своје спасење. А када погрешимо, имамо живе учитеље у Цркви који нам показују пут назад на праву стазу, без осуде. Јер ниједан од учитеља Цркве или духовних отаца неће се узвисити изнад Апостола који се чита сваке недеље у Цркви:

Христос Исус дође у свет да спасе грешнике, и међу њима сам ја највећи.

‍

Од чега се, дакле, састоје вера и пракса Цркве?

Ово питање је превелико да би се одговорило у кратком чланку. Дуже и подробне књиге о овој теми постоје на свим језицима. Овде морамо да се задовољимо са неколико тачака.

1. Крајње смирење

Највећи део онога што се практикује у Цркви јесте корак у стицању смирења. Без њега ће сваки други напор бити потпуно узалудан, јер је гордост била првобитни грех који је истерао Адама и Еву из Раја. То јест, гордост их је навела да се уздају у сопствену изврсност (..и бићете као богови..) и тако прекрше заповест Божју да не једу са једног дрвета. Ако човек затим жели да нађе пут назад у Рај, мора наћи пут назад смирењу, које нам је тако неприродно, а ипак тако добро за нашу душу. Онај који је живео и у гордости и у смирењу може казати како се унутрашње стање мења од једног ка другом. Горда унутрашњост је као слинави кактус. Спреман да убоде и поквари сваку ситуацију. Смирена унутрашњост је као ужарена лампа која греје и даје светлост другим људима. Да би се достигло ово стање, потребни су пост и послушност.

2. Пост и послушност

Зато што Адам и Ева нису постили у рају, ми данас имамо склоност да следимо сопствену вољу (напомена: Православна црква не држи римокатолички "првородни грех" који се наслеђује. Само склоност ка греху) и да не будемо послушни. Зато Црква сама себи налаже да пости у одређено време године и да се уздржава од многога што савремени свет сматра добрима. Шта пост значи за појединца веома се разликује, али је Црква изнела календар који се држи у манастирима и који мирјани могу и треба да следе у мери у којој могу, под руководством свог духовног оца. То значи, између осталог, да пре Васкрса постимо 40 дана од животињских производа. Кроз послушност Цркви, а не свом стомаку или непцу, човек расте у вери у животворне силе Божје у мери у којој истраје ("А ко истраје до краја, тај ће се спасти.") и својим чулима доживљава да "Човек не живи само од хлеба, него од сваке речи Божје." Онај који пости такође ће доживети да је пост без Бога узалудан, и тако бива "принуђен" да непрестано бира.

Најбољи савремени пример налазимо у светог Серафима Саровског, који је 1000 дана бдео у молитви на камену у шуми у тамбовском крају у Русији. А када је постао сувише слаб, пренео је камен у своју колибу и тамо наставио да бде у посту и молитви. Усуђујемо се да такве мушкарце и жене називамо светима, не нужно због великих чудеса која чине, него исто тако често због њиховог увида у животе других људи. Као што су Серафим Саровски у 19. веку, св. Пајсије Светогорац у 20. веку и Илија Ноздрин у нашем веку, тако су хиљаде људи хитале из целог света да траже савет и утеху код ових светих људи. Каже се да се чуда и знамења не дају да би људи дошли до вере, него да вера људи собом доноси чуда и знамења.

3. Молитва

Шта је живот у Христу без молитве, ако не љуска без садржаја. Наш живот дао је сам Бог:

Пре него што те обликовах у утроби мајке, знах те, пре него што си се родио, посветих те..

Али наша пажња се одвлачи од њега у свим забавама света. У молитви се пажња враћа Богу, назад нашем пореклу и нашем крајњем одредишту. Јер прошлост не постоји, не постоји ни будућност, само сада и вечност. Зато тражи Бога у сада и достигни Га у вечности, и

Молите се непрестано.

‍

Али шта је то молити се, питаће можда неко ко је нов у Цркви? За шта да се молим? За нов ауто, нову кућу или да будем добар у фудбалу?

Не.

Моли се Богу да ти буде дато да му се приближиш. Наша молитва није да би Бог дошао к нама и дао нам ствари у овом свету, који је пролазан. Наша молитва је вапај за помоћ да изађемо из света и уђемо у Царство небеско, које је унутра у нама. Наша молитва је корак ка Богу, и ако ми начинимо један корак ка Њему, он чини хиљаду корака ка нама.