Парохија

О Православној цркви у Норвешкој - Парохија светог Николаја

Парохија светог Николаја је мултинационална православна парохија са средиштем у Oslo и подружницама на више места у земљи. Настојатељ цркве је отац Јоханес (Јохансен), а наш епископ је митрополит Доситеј скандинавски, и зато је наш патријарх пречасни Порфирије од Србије.

Богослужења се држе сваке недеље у 11:00 у Tvetenveien 13 у Oslo, са проширеним програмом око великих празника.

‍

Oslo

Bergen

Sandnes

Neiden

Скит Трифона

Слика: Црква на Tvetenveien украшена за Божић 2024.

У Bergen се православни верници састају на молитву и заједништво у домовима, а повремено у капели.

Капела у Sandnes освештана је 2005. и служи као локално место окупљања за регион.

У Neiden постоји јединствена веза са православним Самима, са дугим традицијама са истока.

Скит Трифона је манастир у Hurdal

У Bergen се богослужење држи друге суботе у месецу у 10:00 у Repslagergaten 7. У Sandnes се богослужење држи прве суботе у месецу у 10:00 у Daleveien 3. Отац Јоханес служи богослужење свуда, али уз значајну помоћ ђакона, помоћних свештеника и црквених послужитеља у Oslo.

Међу њима је архиђакон отац Серафим, који је монах заједно са оцем Јоханесом у манастиру у Hurdal.

Сва богослужења која се служе у парохији светог Николаја одвијају се на норвешком и црквенословенском, са понеким елементима грчког. То је због порекла парохије и састава чланства, али све православне цркве имају исто предање и по правилу служе Литургију светог Јована Златоустог (дословно преведено: Златоусти) и неколико пута годишње, нарочито у посту, Литургију Василија Великог. Дакле, ако се жели, могу се исећи и налепити различити језици у литургију, али ће структура остати и бити препознатљива великој већини.

Ако сте нови у православном свету, може вам помоћи да пратите ако сазнате да се велики делови литургије одвијају као "ектенија." То значи да свештеник или ђакон изговара молитве на које хор затим одговара са Herre, Forbarme Deg (норвешки) или Gospodi Pomiloj (црквенословенски) или Kyrie Eleison (грчки). У целини, што дуже човек учествује у литургији, утолико ће му се више указивати као један једини велики плес, у којем не треба памтити следећи део, јер душа или подсвест очекује следећи део као да је у питању промена брзине у аутомобилу који убрзава.

Парохија светог Николаја настала је као црква досељеника, Руса који су емигрирали 1920. после револуције комуниста у Русији. Црква је затим много година била у Oslo и саградила сопствене црквене просторије 1939. у крипти испод цркве Majorstuen, где смо остали све до 2013, када је саграђена нова црква на Tvetenveien. У вези са многим пробудбеним покретима и потоњим поделама у протестантским круговима и обимном модернизацијом Цркве Норвешке, Ролф Јохансен је као седамнаестогодишњак потражио ову руску цркву у Oslo, чији је део убрзо постао, а касније је постао монах у манастиру Нови Валамо у Финској пре него што се вратио у Норвешку и основао манастир (прво на Toten, а затим у Hurdal) и постао свештеник у парохији 1980. Цела ова прича може се видети у овом документарцу NRK "

Назад ка изворном

" који је снимљен већ 1992.

Откако је 1978. постао отац Јоханес, траје снажан раст у парохији светог Николаја, али и у Православној цркви у Норвешкој и у свету уопште. Године 1985. било је добрих 150 чланова у св. Николају, а данас их је близу 2000. Све већи део ових чланова сада су и Норвежани који траже прастару стабилност коју Православна црква може да понуди. Тако је при попису за Васкрс 2024. било 20 младих катихумена на путу у цркву. Како су многи истакли, нешто је у ваздуху што лебди у свету од 2019. и периода короне. Свет никада неће бити исти, а део онога што се променило јесте присуство Православне цркве на Западу. Које је прешло од безначајног до сасвим вредног помена. Само у Норвешкој процењује се да има 60 000 православних хришћана, поред око 90 000 привремених украјинских избеглица, што би је учинило трећом по величини верском заједницом Норвешке, после Римске католичке цркве и Цркве Норвешке.

Усред свих ових бројева важно је памтити да такви начини мерења нису оно чиме се ми у Цркви хвалимо. Строго говорећи, не треба да се хвалимо, осим својом слабошћу, и ако почнемо да се хвалимо својом снагом и моћи у бројевима, може се поуздати да ће Господ доћи и понизити нас исто тако брзо. Оно чиме се Црква може хвалити јесте стога мера у којој спасава душе, јер се ово спасење не постиже без смирења.

"Црква је болница за душе, а не хотел за светитеље."

‍