Пређи на садржај

Парохија светог Николаја

Скит светог Трифона

Скит светог ТрифонаСкит светог ТрифонаСкит светог ТрифонаСкит светог ТрифонаСкит светог ТрифонаСкит светог ТрифонаСкит светог ТрифонаСкит светог ТрифонаСкит светог Трифона

Скит Светог Трифона Печенгског

Житије Светог Трифона Печенгског →

Скит Светог Трифона Печенгског

од оца Јоханеса

Скит Светог Трифона Печенгског

‍

Скит Светог Трифона Печенгског у Хурдалу је мали манастир придружен Православној цркви у Норвешкој, Парохији Светог Николаја Мирликијског. После почетног периода од 1976. у Ослу, манастир је основан на Сивесинду (В-Тутен) 1985. Касније (2000. године) преселио се у Скаблан у Хурдалу. Скит је мини-манастир, средњи пут између институционалних манастира и пустињачког живота. У овом случају заједницу чине два монаха: архимандрит о. Јоханес и јерођакон о. Серафим.

Наш рад обележава парохијски рад, поред молитве и богослужења, производња свећа од пчелињег воска и издавачка делатност (видети списак литературе).

Манастир се састоји од главне зграде, где живимо и где има просторија за скупове: семинаре, курсеве и дружење после богослужења. Даље, шумска капела Светог Серафима Саровског, која је освештана за стогодишњицу његове канонизације 2003, као и црква у част „Животворне Тројице и спомена на Светог Трифона Печенгског“. (Освештана 2010). Године 2011. биће подигнут звоник уз цркву.

Манастир је освештан у част руског светитеља Трифона, монаха који је мисионарио међу сколтским Самима у данашњем источном Финмарку у 16. веку и који је, између осталог, саградио капелу Светог Георгија у Неидену (припада Парохији Светог Николаја Мирликијског). То је и зато што желимо да стојимо у истој традицији као он, али и зато што смо у извесном смислу повезани с његовим делом, и зато што желимо да наставимо његов рад.

Позивамо на прославе три пута годишње: 28. децембра за Светог Трифона Печенгског, 12. јула за свете апостоле Петра и Павла и 1. августа за Светог Серафима Саровског.

Скит Светог Трифона Печенгског

Скит Светог Трифона Печенгског у Хурдалу, ван Осла, Норвешка, јесте мали манастир у

Православној цркви у Норвешкој

. После припремног периода од 1976. године у Ослу, манастир је основан 1985. године, а братство засад чине два монаха. Један је свештеник, други ђакон, што значи да се наш рад претежно одвија у парохији, али свакодневне службе служимо у манастиру, где се такође налази парохијска канцеларија. Тамо је и „фабрика“ свећа, и наша издавачка кућа.

Сам манастир састоји се од неколико белокамених зграда. Стара зграда (1954), где живимо, где су библиотека, канцеларија, сала за разне скупове, фабрика свећа и трпеза. Црква „У част Животворне Тројице и у спомен Светог Трифона Печенгског“ (2010) и звоник (2011). У шуми стоји капела у част Светог Серафима Саровског (2003).

Манастир је освештан у част руског светитеља Светог Трифона Печенгског, који је проповедао хришћанство Лопарима на Коли и у североисточној Норвешкој у 16. веку, и између осталог саградио капелу у част Георгија Победоносца 1565. (и она се чува до данас).

Три пута годишње позивамо на прославе. Наиме 28. дец (дан Светог Трифона Печенгског), 12. јула (дан светих апостола Павла и Петра) и 1. авг. (дан Светог Серафима Сар.

Први православни манастир у Норвешкој

Скит Светог Трифона Печенгског 1985-2015, 30 година

‍

Свети Трифон Печенгски

био је монах који је дошао из новгородског краја у области Северног леденог океана, основао манастир и мисионарио међу сколтским Самима. Деловао је, између осталог, у областима које су тада биле ничија и свачија земља, то јест то је била земља Сколта, али овде није било државне власти. Не пре 1826, када је повучена граница између Норвешке и Русије. То значи да је Свети Трифон Печенгски деловао у областима које ће касније бити одређене као део Краљевине Норвешке. А то опет значи да он, на неки начин, припада и православној историји у Норвешкој.

За нас православне у Норвешкој, а посебно за Парохију Светог Николаја Мирликијског, Свети Трифон Печенгски има нарочит значај. Оснивачи парохије дошли су из области Светог Трифона Печенгског, из Мурманска, из Архангелска, где се Свети Трифон Печенгски нарочито поштовао, и то се помиње и у оснивачким списима парохије. Даље, парохија има у својој управи капелу Светог Георгија у Неидену, коју је саградио Свети Трифон Печенгски 1565, на шта смо веома поносни и чему се радујемо. За манастир он има велики значај као наш локални монашки узор, а драматични догађаји у историји манастира у Петшенги забележени су у документима у норвешким архивима. Било је природно изабрати Светог Трифона Печенгског за заштитника, молитвеника и узор манастира.

Скит или манастир Светог Трифона Печенгског лежи добро сакривен у шуми у Хурдалу, и они који пронађу пут до манастира откривају комплекс зграда који више подсећа на друга места у свету него на Норвешку, иако је много учињено да се целини ипак да норвешки карактер. И ово је, дакле, први или најстарији православни манастир у Норвешкој. Овде нема много становника. Братство је мало, али активно и енергично заузето испуњавањем својих дужности и својих задатака.

Како је доспео овамо, и како је настао?

Манастир има предисторију коју вреди скицирати, пошто она није без значаја за оно што је постало резултат.

Предисторија:

1969. Ролф Јохансен путује из Арендала у манастир Ња Валамо у Финској, са благословом архиепископа Павалија. Тамо се о њему у Куопију старао епископ Јоханес, који га је отпратио до манастира Валамо. У Валаму је постао служитељ ћелије (келејник) код игумана Симфоријана, и добио је такође задатак да помаже у цркви за време богослужења, да пече просфоре и да звони у 13 звона (од којих највеће има 1600 кг) на богослужења. А богослужења су почињала у 2.30, и нови „пономар“ морао је да устане у 2 сата да припреми оно што је потребно. Добио је и задатак да чита и пева на богослужењима, која су се још увек служила на црквенословенском, па је тамо научио црквенословенски. Тамо је било 5 старијих монаха из старог Валаама, и један врло стар монах из Петшенге, плус један фински искушеник.

Овде је будући о. Јоханес био око годину дана, да би затим одслужио војни рок у норвешкој војсци, али 1971. вратио се у Валамо. Укупно је тамо био око 2 године. И то су биле две значајне године, са темељним и подробним увођењем у монашки живот. Тако је припремљено тло за манастир Светог Трифона Печенгског.

‍

Братство Светог Трифона Печенгског

Касније, 1975, започео је теолошке студије на Теолошком факултету Универзитета у Ослу, и то му је омогућило да заједно са Кјелом Серенсеном (отац Серафим) оснује „Братство Светог Трифона Печенгског“ 1976. О. Серафим је имао дугу и блиску сарадњу са старешином Парохије Светог Николаја Мирликијског, архимандритом о. Терапоном (Химерих), који му је давао обуку и руковођење у црквеном животу. У Арупсгате у Гамлебијену у Ослу изнајмили су два стана. Један као стан са капелом, а други за делатност усмерену напоље, као предавања, семинаре, изложбу, форум за разговор, и издавачки рад који је почињао. Овде је објављен низ свезака и мањих књига о православној вери. Исто тако започето је издавање часописа Ortodoks Røst. Имао је око 80 страна формата А5, са теолошким, философским, хагиографским, историјским и литургијским градивом. Укупно је објављено 45 свезака. И Ortodoks Røst и остале свеске растурани су у великом броју (узимајући у обзир опрему и канале дистрибуције). И многи од оних који су касније прешли у Православну цркву стекли су прво познанство са Црквом, или продубили своје познавање Цркве, кроз ово.

Скит Светог Трифона Печенгског на Тутену

1980. о. Јоханес је пострижен за монаха од епископа Романа (Золотов) у Ници. Касније је о. Серафим пострижен од архиепископа Георга (Вагнер). 1985. купљено је имање Борстуен на Сивесинду у Вестре Тутену, и то је, са благословом архиепископа Георга, постало формални почетак манастира. Имање је било идилично, са својим високим положајем крај језера Сивесин и са погледом на тутенске крајеве, са стабуром с краја 17. века, главном кућом из 1710, великом плевњом која је временом добила да смести, између осталог, цркву, и корхусом из 1940-их који је коришћен као гостинска кућа. Овде се манастир налазио 15 година, до 2000. године.

Манастир Светог Трифона Печенгског у Хурдалу

Године 2000. манастир се преселио на погодније, иако не тако живописно, имање у Скрукелији у Хурдалу. Бивша школа из 1954. била је на продају. Била је школа само 7 година. Касније је била и камп за Инремисјонен и фабрика, али је неколико година стајала празна. Зграда је била у донекле трошном стању, али чврста, и са многим добрим особинама (својевремено је подигнута као престижни пројекат општине). Тамо се манастир преселио. Посебан трособни стан постао је само пребивалиште. Остатак је постао црква, библиотека, канцеларија, радионица за свеће и собе за госте. Имање, које чини пошумљених 10,5 da, временом је изграђено гаражом и дрварницом. 2003. капела Светог Серафима Саровског стајала је готова за стогодишњу прославу његове канонизације. Саграђена је као руска часовња, не много различита од капеле у Неидену. Касније, 2010, црква је била готова. Освештана је у част Свете Тројице и у спомен Светог Трифона Печенгског. Саграђена је по узору на цркву на Косову из 15. века. То је било да би се показала солидарност са Србима на Косову. Изнутра је украшена иконостасом изрезбареним у ораховини у Београду. Ове Николај Свеле је сликао иконе, и исто тако су олтар и стасидије направљени у истој радионици у Београду. Зидови су покривени фрескама које су израдила два српска уметника. Касније смо дали и да се направи кенотаф (симболични гроб) за Светог Трифона Печенгског. Остала опрема је из Русије и Грчке. 2011. саграђен је звоник по узору из Грузије. Тамо је окачен симандрон („сигнална даска“) од масивног храста (израдио га је дрворезбар Јоханес Рибер) и 8 звона (од 10k до 326k), произведених у Екатеринбургу у Русији. Капија по румунском обрасцу подигнута је у исто време на улазу у доњи плато. А у периоду 2012-2014. саграђен је павиљон за освећење воде по узору на одговарајући у манастиру Жича у Србији. Сада се на крају гради зид, са капијском кућом и капелом изнад, по бугарском надахнућу, између цркве и стамбене куће. Треба да буде готов за тридесетогодишњу прославу у августу 2015. Много од овога било је могуће само зато што су два пријатеља манастира, Свејн и Кирстен Санволд, учинили тако невероватно велики напор, и у градњи и у украсима од стакла.

‍

У ово време рад на литератури само је порастао, и објављен је велики број књига и свезака у помоћ онима који желе да се продубе у теолошку традицију и духовни живот Православне цркве. То је начин да се мисионари, а да се никоме не намеће. Исто важи за семинаре и предавања која се приређују. Културне вечери су други начин да се људима помогне да се приближе Цркви и да се ослободе предрасуда.

‍

Друга важна делатност у манастиру је производња свећа од пчелињег воска за богослужења. У православним богослужењима употребљава се велики број воштаних свећа, и о. Серафим је временом стекао добру увежбаност у њиховој изради. То је и важан извор прихода за манастир.

Монашки живот

‍

Оно битно у манастиру, наравно, нису спољашње околности и оквири, иако су довољно важни као сведочанство о православној монашкој духовности. Али тада је важно и то да у овоме заиста постоји такво духовно језгро. По узору на Светог Трифона Печенгског, манастир је све време полагао тежиште на исихастичку традицију. Због скромних спољашњих оквира било је потребно усредсредити се на садржај, више него на спољашње облике. Молитва и богослужења су оно битно. И у манастиру је урађен велики преводилачки рад, који је омогућио да се богослужења служе на норвешком сваког дана и на велике празнике. Исто тако рађено је на музичком удешавању, где је староруско знамено појање било норма.

Вечерња и јутарња богослужења јесу свакодневни оквир око осталог рада у манастиру. Једном месечно позива се на литургију.

‍

Поред овога, у средишту је стајала Исусова молитва, и она ће добити још више места у духовном животу манастира. У манастиру је урађен кратак приказ и превод делова Филокалије, исто тако и приче једног руског Пилигрима. И ово је нешто што треба ставити у овај контекст.

Унапред

2014. један члан парохије купио је мало пољско газдинство које је било стављено на продају. Оно се непосредно граничи с манастиром, и било је велико олакшање што имање није добило нове власнике са сасвим другим ставом. Напротив, нова власница жели да оно буде од користи манастиру, и као гостинска кућа и као земља за обраду. Купила је и друго имање које се граничи с манастиром, где она сама треба да станује и живи као монахиња. Тренутно је настањена у манастиру Покров у Биси ан От у Француској. И ово добро обећава манастиру, који нажалост није имао правих кандидата да наставе делатност. Али будућност је несигурна. Ми чинимо своје и остало полажемо у Божје руке.